Moze se reci da je danas, cak i pored mnogih savremenih tendencija da se uvedu sistemi koji bi porusili tradiciju (dodekafonske serije, Mesijenovi modusi, razne druge "lestvicne" tvorevine - koga zanima opsirnije, neka pita), dursko/molski lestvicni sistem i dalje ostaje dominantna osnova vecine muzickih dela. Sta je to sto ovaj sistem cini tako znacajnim?
Dursko/molski sistem se razvio iz starocrkvenih lestvica, iliti modusa. Modusi su (doduse, znacajno izmenjeni) u upotrebi i danas, ali ne na isti nacin na koji su bili u periodu vokalnog kontrapunkta, odnosno epohi renesanse u Evropi. Da bismo razumeli lestvice, moramo razumeti pre svega moduse.
Modus (latinski - nacin) je lestvicni niz od sedam tonova, gde se prvi ponavlja, kao i kod lestvica. Oni veoma lice na lestvice - neki cak imaju jednak tonski sastav kao i lestvice - ali nisu im jednaki. Zasto? U modusima je moguce kretanje navise i nanize bez ogranicenja, dok u lestvicama postoje odredjeni kriticni tonovi sa svojstvenim razresenjima (tonska gravitacija - videti kasnije). Znaci, odabere se odredjeni modus, i melodija koja se peva u okviru tog modusa se penje i spusta, krivuda, pravi figure po zelji u okviru datog modusa.
Modus ima dva bitna tona - finalis i dominanta (koja nije isto sto i dominanta u dursko/molskom sistemu). Finalis je ton od kojeg melodija krece i na kom se zavrsava (bez izuzetaka), a dominanta je ton koji se najvise istice, znaci - koji se najvise pojavljuje.
Modusa ima sest. Imena su preuzeli od starogrckih tetrahorada, koji opet svoja imena duguju pokrajinama drevne Grcke. Svaki modus nastaje kao tonski niz gledavsi od odredjenog tona C-dura (znaci, bele dirke na klaviru). Takodje, svaki od modusa ima neki karakteristican interval. Evo svakog od njih:
1. Jonski (modus koji pocinje tonom C - znaci, ima iste tonove kao i C-dur)
2. Dorski (modus koji pocinje tonom D - za njega je karakteristicna velika seksta - D-H - na molskoj osnovi)
* mala digresija: iako modusi ne pripadaju dursko/molskom sistemu, oni se od strane teoreticara danas tako tretiraju (zahvaljujuci praksi kompozitora nacionalnih romantizama), tako da ako modus ima malu tercu na finalisu (kao dorski - D-F), kaze se da je to "molski" modus, u suprotnom (velika terca, jonski - C-E), kaze se da je "durski".
3. Frigijski (modus koji pocinje od E - mala sekunda na finalisu - E-F)
4. Lidijski (modus od F - prekomerna kvarta na finalisu - F-H)
5. Miksolidijski (modus od G - mala septima na durskoj osnovi - G-F)
6. Eolski (modus koji pocinje od A - isti tonovi kao i a-moll)
Postoji jos i sedmi, lokrijski modus (modus od tona H), koji se gotovo nikada ne koristi (sem u modernoj literaturi), a uzrok tome je nestabilna tonika H-D-F koja sadrzi umanjenu kvintu (videti o ovome kasnije...).
Pored ovih 6 modusa (sedam, racunajuci i lokrijski) postoje i njihove plagalne varijante - isti nazivi sa prefiksom "hipo", znaci "hipojonski", itd. Ovo su modusi istog sastava kao i njihove autenticne varijante, samo se dominante modusa nalaze na drugim mestima. Ovo nije od vaznosti za ovu temu, ali ako nekoga zanima - neka pita.
Rekoh vec da se melodija u modusu krece proizvoljno, te da ne postoje kriticni tonovi koji zahtevaju poseban tretman. Zasto je to tako? Pa, starocrkveni modusi su korisceni pre svega u crkvenom pojanju. Kako ono izgleda? Pa svi to znamo zapravo - svestenik krene od jednog odredjenog tona (finalisa), napravi pokret od dva-tri tona navise (penje se do dominante) i na dominanti peva tekst pojanja. Kada stigne do kraja recenice, ili fraze, on malo kruzi oko dominante - melizmatika - pevanje jednog sloga na vise tonova (u okviru modusa), zatim se vrati na dominantu, i ponavlja postupak. Kada se pojanje zavrsi, on se istim pokretom kojim je dosao sa finalisa na dominantu, vraca na finalis i zavrsava melodiju. Ovo je formula kako za pravoslavnu tako i za katolicku crkvu, tako da nema sanse da to niste culi. Ako je to ipak slucaj, nadjite bilo koji snimak bilo kakvog crkvenog pojanja - cak i ako je viseglasno, ovo je formula po kojoj se ono izvodi.
Dakle, samim tim sto modusi NEMAJU izrazenu harmonsku funkcionalnost, oni dozvoljavaju kretanje melodije navise i nanize, kao i slobodnu upotrebu tonova - ulazak u i izlazak iz njih. Ipak, velika mana je upravo to sto nema plodnog tla za razvoj harmonske komponente muzike (u renesansi ona, u sustini, jos uvek ne postoji), koje ce se javiti tek u trenutku kada jednoglas bude zamenjen viseglasom, i kada odredjene latentne harmonije budu oblikovane i intenzivirane. Sledeci korak bilo je pretapanje modusa u dursko/molske lestvice.
Danas se modusi koriste uglavnom u cilju dobijanja rusticne i arhaicne atmosfere u kompoziciji. Pojedini modalni tonovi postali su sastavni tonovi prosirenog dursko/molskog tonaliteta, takodje je cesta upotreba modusa u raznim figuracijama (recimo - gitarski soloi su cesto bazirani na jednom ili na drugom modusu, ali ovde nije rec toliko o modusima, vec pre o alterovanim (izmenjenim) lestvicnim tonovima koji podsecaju na moduse, ali kako je harmonska komponenta po kojoj se oni krecu prisutna, ne moze se govoriti o modusima u uzem smislu, vec o dursko/molskim lestvicama sa alterovanim tonovima).
preuzeto s' muzickog foruma
